`

EKSPERIMENTI UNUTRAŠNJEG VIĐENJA ZA SLEPE OSOBE


Allan Jones

Kao i mnoge druge, impresionirala su me učenja Daglasa Hardinga - naročito kako su predstavljena u njegovim eksperimentima. Kada sam prvi put probao najprostiji od tih eksperimenata, prst koji pokazuje ka unutra, nisam očekivao da će se desiti ništa naročito. To je bilo zato što sam bio slep nekoliko godina. Ali na moje iznenađenje, ’video’ sam ono šta je trebalo: prazan kapacitet.

Kada sam pokušao da shvatim smisao tog iskustva, isprva sam pomislio da to "viđenje" mora imati veze sa tim što sam ranije mogao da vidim. Koristio sam vizuelnu memoriju da bih evocirao sliku prsta koji je pokazivao prema unutra. Pitao sam se da li bi isti eksperiment bio efikasan za osobe koje su rođene slepe. Počeo sam da razmišljam i o mogućim dodatnim eksperimentima za slepe osobe.

Uskoro sam zaključio da bi osoba koja je rođena slepa zaista mogla da doživi duboko značenje prsta koji pokazuje ka unutra. U stvari, može se reći da bi takva osoba mogla da ima neku vrstu prednosti u eksperimentu pokazivanja ka unutra u poređenju sa ljudima koji vide. Da biste to razumjeli, neophodno je da shvatite šta 'pokazivanje' znači urođeno slepom.

Ako vi, kao osoba koja vidi, pokazujete neki objekat, vi identifikujete ili izdvajate taj objekat u okviru vizuelnog polja. Pored toga, uspostavljate direktan senzorski kontakt s njim kroz viđenje. Kada slepi čovek pokazuje ka tom istom objektu, reagujući na uputstvo kao što je "trideset stepeni levo", on ga senzorski ne pronalazi niti ga kontaktira. Samo pokazuje njegov opšti pravac. Kod samog slepog čoveka, objekt još uvek ne postoji. Direkciona indikacija ’postoji’, za njega, kao iskustvo kinestetičko iskustvo - kao unutrašnja senzorska orijentacija njegove ruke / šake / prsta.

Ali ono što to pokazivanje zaista predstavlja, na nivou svesti koja je dublja u odnosu na unutrašnje snezacije ili pet spoljnih čula, je usmeravanje strelice pažnje. Svest je usmerena prema spolja, u stanju očekivanja, uz predviđanje potencijalnog objekta. Kada Daglas poziva slepog čoveka da okrene taj prst i da obrati pažnju na onoga koji obraća pažnju, dešava se nešto što nema nikakve veze sa objektima.

Kada izvrne šaku i prst, tako da svest sada kaže ’pažnja unutra’, čovek ustanovi - kao i uvek - da prst koji je nepokertan u prostoru ne definiše objekat. Prst koji pokazuje nalazi ne-stvar (ništa), ne-ja, u toj zoni osećanja, gde bi utelovljeno ja trebalo da bude.

Ovo je otkrovenje. Ograničenost slepog čoveka, njegovo ne-viđenje stvari, pretvorilo se u viđenje ničega.

Ako je osnovni princip noumenalnog viđenja obrtanje strele koja pokazuje pravac u kojem treba usmeriti pažnju, verovatno je moguće smisliti još eksperimenata koji preusmeravaju tu strelu na nevizuelan način. Kada sam razmišljao o tome, izgledalo mi je važno da, pri planiranju eksperimenata, uzmem u obzir poseban značaj glave.

Prst koji pokazuje glavu može da obezbedi punjenje noumenalne energije zbog naše uobičajene pretpostavke da je glava sedište ja. Mi implicitno definišemo ja kao posmatrača ili znalca, a glava sadrži sve organe percepcije / spoznaje, osim generalizovanog dodira.

To važi i za slepe ljude, kojima nedostaje samo vizuelni sistem spoznaje. Kao posmatrač u modalitetu slušanja, ukusa / i mirisa, i, pre svega, kao mislilac koji obrađuje informacije o dodiru, slepa osoba implicitno locira ’ja’ upravo tamo gde to čini i osoba koja vidi - odmah iza čela.

Suština mnogih Daglasovih eksperimenata je otkriti nepostojanje ja koje ima glavu ili lice.
Tako sam odlučio da i moji eksperimenti usmeravaju pažnju prvo ka spolja u odnosu na glavu, a zatim unazad prema njoj.

Sljedeća dva eksperimenta mogu da praktikuju slepi ljudi ili ljudi koji vide, zatvorenih očiju. Slijepa osoba bi mogla da praktikuje ove eksperimente snimljene na kaseti, baš kao što sam ja uradio sa transkripcijom Head Off Stress (Obezglaviti stres). Kao čitalac koji vidi, možete zamoliti nekog prijatelja da snimi ove eksperimente na traku ili da vam ih pročita naglas. Ako nemate prijatelja, čitanje onoga što sledi daće vam bar opštu ideju o tome kako ovi nevizuelni eksperimenti funkcionišu.

Prvi je u vezi sa unutrašnjim senzacijama; u drugom se praktikuje slušanje.

Eksperiment 1: Stvarno viđenje

Podignite šaku i stegnite je u pesnicu, kao da se pripremate za boks jednom rukom. Postavite pesnicu ispred lica, kao da ga štitite od udarca. U toku ovog eksperimenta, najlakše možete podržati svoju pesnicu ako lakat ima oslonac. Na primer, savijte jednu ruku preko stomaka i koristite zadnji deo šake da biste podržali lakat ruke sa stegnutom pesnicom. Stegnite pesnicu čvrsto, tako da stvara osećaj koncentrisanog pritiska, ali ne tako čvrsto da boli ili da ga je teško održavati.
Držite tu pesnicu tamo gore i usmerite svu svoju pažnju ka njoj, i što intenzivnije pratite taj osjećaj koncentrisanog pritiska prema gore. Nastavite tako na trenutak ili dva, sve dok taj osećaj pritiska tamo napolju ne postane oštar, jasan, apsorbujući sve.

Sada iznenada obrnite strelu vaše pažnje tako da ne pokazuje spolja prema pesnici, već prema unutra. Upravo tako - jednostavno obrnite svoju percepciju za 180 stepeni i spoznajte onoga koji percipira. Pogledajte šta je upravo ovde unutra.

Da. Ono što je ovde je svesnost, čista i jednostavna. Ono što se manifestuje je sama svest, potpuno očigledna i neposredna. Posmatrajte je kao neometanu jasnoću u kojoj su senzacije te pesnice. Posmatrajte je kao izvor svesnosti u kojoj plutaju senzacije pesnice. Spoznajte da je taj izvor određena, gotovo ushićena prisutnost. To je samo Prisustvo, intenzivna živa voda.

Sada pogledajte šta se desilo sa razlikom između spolja i iznutra. Pesnica nije tamo napolju, a perceptivna svest ovde unutra. Postoji samo jedno mesto, ovaj čist izvor svesnosti, koji sadrži tu pesnicu.

Otvorite pesnicu, polako, i obratite pažnju na to gde se odvija ta aktivnost - unutar svesnosti. Sada ispružite tu ruku, i osetite senzacije koje se pojavljuju unutar te iste svesnosti.

To je stvarno viđenje. To nije viđenje očima, koje obično gledaju napolje u potrazi za svim stvarima koje mi nismo. Naprotiv, to je direktno viđenje onoga što zaista jesmo. Mi smo svestan kapacitet, ova intenzivno prisutna ne-stvar, koja prihvata sve stvari, ma koje one bile . Mi smo prazna svest u kojoj se stvari pojavljuju, i druge stvari ih zamenjuju u neprekidnom nizu.

Ta ruka koju nazivate svojom, i svi drugi delovi tela koje nazivate vašim, spadaju u one stvari koje dolaze i odlaze. Ono što ih sve prihvata, ova neometana svest, jeste stvarno vi. Ona ne dolazi i ne odlazi: uvek je prisutna.

Eksperiment 2: Pravo slušanje


Ponovo podignite ruku ispred svog lica, tako da je dlan okrenut prema vama. Ovaj put, umesto da stegnete šaku u pesnicu, raširite prste nadole tako da se vrhovi prstiju udobno oslanjaju na dlan.

I dalje držite ruku tamo, i koncentrišite se na nju. Osetite toplinu dlana pod tim udobno položenim prstima. Osetite sićušne enzacije dodira tamo gde prsti pritiskaju i lagano se preklapaju, i tamo gde se palac lagano oslanja na kažiprst. Budite svesni bilo kakvog nestalnog pulsiranja ili golicanja u toj šaci. Budite svesni cele šake kao malog gnijezda topline, pritiska i dodira.

Sada, ponovo okrenite strelicu vaše pažnje na suprotnu stranu, tako da pokazuje unutra. Budite svesni jasne svesti koja prihvata tu ruku. Pogledajte kako je njena praznina potpuno otvorena i dostupna za prihvatanje tople punoće ruke. I još jednom vidite kako ruka pluta u svesnosti, kao riba koja živahno pliva u hladnoj čistoj vodi.

Sada koristite tu šaku da kreirate zvuk.
Lupkajte brzo vrhovima prstiju po čitavom dlanu, od osnove prema gore. To stvara mali zvuk trljanja ili šuštanja.Ponovite taj zvuk kao ujednačeno lupkanje ili pulsiranje i slušajte sve vreme.

Slušajte gde je taj zvuk. Uočite da se zvuk dešava unutar svesnosti, baš kao što se te tople senzacije zujanja prenose i plutaju u toj istoj svesnosti. Nastavite da stvarate taj zvuk i primetite da receptivna tišina okružuje zvuk sa svih strana. To je prazna, ali svesna tišina, koja omogućava da se taj zvuk čuje.

Sada prekinite zvuk. Slušajte tišinu upravo tamo gde je bio zvuk. Slušajte tu tišinu, dugo. Spoznajte da tišina nije samo u toj svesnosti, ona je ta svesnost. Svesnost i tišina su jedno. Osluškujte je.

Sada poslušajte kako svaki mali, udaljeni zvuk – cvrkut ptica, glas u drugoj sobi, motor automobila na ulici – nastaje iz te tišine i vraća se u nju. I poslušajte kako se bilo koji mali kontinuirani zvuk, kao što je buka vaše peći ili zujanje vašeg frižidera, čuje u tišini. Ta tiha svesnost omogućava tom zvuku da postoji.

Kako bi moglo biti drugačije? Vi, kao sama svesnost, morate biti ne-stvar (ništa) da bi ste mogli svesno da registrujete stvari. Stoga, i vi morate u suštini biti tišina u središtu, da bi se zvuci pojavili.

Slušanje ove tišine je pravo slušanje. To je slušanje onoga što zaista jesmo, mirna tišina koja je sam mir.

Nastavite sa nekim drugim eksperimentom.

Nazad na vrh

Headless on Youtube


Click here for workshops with Richard Lang


Click here for information on online hangouts
Click here fora free e-course
Click here for our online shop
Click here to get the free Headless iPhone app
Click here for downloadable videos of Douglas Harding
Click here for the Latest News
Click here to Donate